Hyperborea je u nekoliko nastavaka ekskluzivno objavila odlomke putopisne proze Ljiljane Maletin Vojvodić, kojoj smo za ovu priliku dali ime NA TRAGU HIPERBOREJE. Zahvaljujemo se autorki koja nam je poslala svoje tekstove i ustupila pravo na korišćenje fotografija. Time je ona postala jedan od najvažnijih saradnika ovog art blogazina. Prvi deo je bila priča o Islandu, druugi o Grenlandu, treći o Finskoj, četvrti o Norveškoj, i na koncu, peti deo o Švedskoj.
O pravoj Švedskoj ne znaju stranci ništa. Stranci koji
prođu kroz te severne zemlje, brbljaju o njima, ono što su čitali o tim
zemljama, a ne ono što su doživeli i videli.
Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca
Iako je vrlo nezahvalno donositi uopštene
sudove u vezi sa određenom zemljom ili nacijom, očigledno je da se Šveđani,
poput ostalih Skandinavca razlikuju od ljudi sa juga, ili onih sa Balkana, odsustvom sredozemnog šarenila i vrelog temperamenta. Jer, dok će u
Srbiji većina stanovnika sopstveni život porediti sa životom svog suseda,
Šveđani će strpljivo stojati u redu i „gledati svoja posla”.
Zato, ma koliko da nije uputno doživljavati
kompleksnost jedne nacije kao konzistentnu celinu, možemo se složiti s Tomasom
Hilandom Eriksenom (Thomas Hylland Eriksen)
koji u delu Šta je socijalna
antropologija? navodi da određene
kulture (ili društvene zajednice)
imaju karakteristične lične osobine, koje dolaze do izdražaja i u kolektivnom i u
individualnom diskursu. Tako možemo uslovno govoriti o dva glavna tipa
kultura (uz treći, paranoičan tip, u
kojem stanovnici žive u konstantnom strahu i sumnji) koje se po uzoru na Ničea
razlikuju kao dionizijske i apolonijske. I dok pripadnike
dionizijskog kulturološkog koncepta posmatramo kao ekstrovertne, hedonističke i
temperamentne, za druge govorimo da su pretežno introvertni i miroljubivi.
Neosporno je da se pojedini lajt-motivi ili
obrasci ponašanja mogu identifikovati kao niz predrasuda i kulturnih klišea
koji doprinose oblikovanju slike i
doživljaju nacionalnog karaktera Švedske kao zemlje visokog standarda,
socijalne jednakosti i poštovanja ljudskih prava.
U našoj sredini se Šveđanke opisuju kao
lepe, plave i emancipovane, nezavisne kada je novac u pitanju. Muškarci se
doživljavaju kao uzdržani, principijelni, ali i kao oni koji se ne ustežu da
pomažu u kući i oko dece.
Šveđani cene svoj privatni život i slobodno
vreme i rado borave daleko od gradske verve, u prirodi i u tradicionalnim drvenim
kućama. Lekseme koje označavaju osnovu kolektivno nesvesnog ove nacije poznate
su kao lagom (umereno, skromno), allemansrätt (pravo svakog pojedinca na
kretanje u prirodi, čak i po privatnom zemljištvu i vodi, uz obavezu da se
prema toj prirodi, privatnom vlasništvu i ljudima ophodi s poštovanjem) i fika (pauza za kafu) koja uz nekoliko
šoljica kafe podrazumeva i kanelbullar,
rolnice s cimetom i „začinom srca”, kako na Bliskom istoku i u Indiji nazivaju
kardamom.
U švedskom nacionalnom kodu se, kao i u
ostatku Skandinavije, mogu prepoznati izvesna opšta mesta kao što su: sloboda govora, antielitizam, borba protiv
diskriminacije, transparentnost i poštovanje prava svakog pojedinca.
Švedsko društvo je zasnovano na principima
egalitarizma. Šveđani ne persiraju jedni drugima, čak i ukoliko se međusobno ne
poznaju. Zvanično obraćanje sa Vi
koristi se samo u specijalnim, svečanim prilikama ili u razgovoru sa kraljem.
Mačoizam u Švedskoj nije prednost već
hendikep.
Šveđani nisu žrtve poslovne hijerarhije, a visoki
položaj u firmi nikada nije u vezi sa demonstracijom moći ili sa kontrolom.
Švedska je prva država koja je još 1776.
godine uvela slobodu štampe, a prema načelu javnog informisanja svaki njen
građanin ima pravo da sprovodi građansku
kontrolu i može zatražiti uvid u
javna dokumeta i rad i odluke političara i organa vlasti.
Zato se čini da nije slučajno što se radnja Enciklopedije mrtvih (1983) Danila Kiša
(1935−1989) dešava upravo u Švedskoj budući da dominantni literatni motiv ovog
dela – ideja o enciklopediji anonimnih i običnih ljudi korespondira s osnovnom
idejom inkorporiranom u osnove švedskog društava – idejom o poštovanju svakog,
pojedinačnog ljudskog života.
Junakinja Kišove priče, koja je u Stokholm
doputovala na poziv Instituta za pozorišna istraživanja, nakon izvođenja
Strindbergove Sonate duhova u
Dramskom pozorištu, zajedno sa svojom domaćicom, izvesnom gospođom Johanson
odlazi u Kraljevsku biblioteku. Na kraju novele se otkriva da je sve to
naratorkin san, no fabula je sledeća: ostavši tokom noći zarobljena u toj
biblioteci kao u nekakvom zatvoru, ona se suočava sa čudom − sa enciklopedijom
umrlih u kojoj su detaljno, biografski precizno, a u isto vreme lirski i
poetično prikazane obične ljudske sudbine. U toj enciklopediji nije bilo
poznatih niti slavnih ljudi i kao da se upravo jednim takvim delom ispravlja(la) ljudska nepravda i da se svim Božijim stvorenjima dalo jednako mesto u večnosti, zahvaljujući
tome što ima još na svetu ljudi koji beleže i vrednuju svaki život, svaku patnju,
svako ljudsko trajanje.
Nasuprot globalizaciji i uplivu
neoliberalnog koncepta i njegove konkretne ekonomsko-političke prakse, što
Dejvid Harvi konstatuje napominjući da čak
i stare socijalne demokratije i države blagostanja, kakva je Švedska, prihvataju
neku od verzija neoliberalne teorije i,
u skladu s tom verzijom, prilagođavaju
bar neke od svojih politika ili praksi, u poslednje vreme se u savremenom
švedskom društvu zapaža sklonost ka ponovnom uspostavljanju tradicionalnih
porodičnih odnosa, parovi se ponovo venčavaju u crkvama i rađa se sve više
dece. A kako je i homoseksualnim partnerima omogućeno legalno sklapanje brakova
i usvajanje dece, činjenice govore da je reč o jednom tolerantnom društvenom
sistemu koji se bori protiv diskriminacije i nasleđenih stereotipa.
U Švedskoj su u velikoj meri izgrađeni
odnosi u domenu ravnopravnosti − švedski zakon zabranjuje popis građana na
osnovu njihovog porekla ili religije. Zakoni posebno štite decu i njihova prava
budući da je upravo Švedska još 1979. godine postala prva zemlja koja je
fizičko kažnjavanje dece proglasila krivičnim delom.
Zakonodavstvo u sferi rodne ravnopravnosti
usmerilo je švedsko društvo ka rodnoj neutralnosti i ideji da ljude ne bi
trebalo posmatrati kao pripadnike ženskog ili muškog pola. Socijaldemokrate nastoje
da se sa javnih toaleta uklone obeležja muški
i ženski, u Nacionalnu enciklopediju Švedske unet je pojam hen – lična zamenice neutralna u odnosu
na lične zamenice trećeg lica jednine muškog (švedski, han) i ženskog roda (švedski, hon).
Švedski mentalitet, u zavisnosti od toga ko
o njemu govori, možemo iščitavati kao tzv. pozitivnu
ili negativnu stereotipiju. O njemu
svedoči i norveški autor Karl Uve Knausgor (Karl Ove Knausgård, 1968) čiji
je šestotomni roman Min kamp
(2008−2011), iako pisan na norveškom jeziku, nastao u Švedskoj. Radnja drugog
toma Moje borbe, seli se iz Norveške
u Švedsku jer glavni lik, koji se, baš kao i pisac zove i preziva Karl Uve
Knausgor, jedne noći, vozom, iz Bergena stiže u Stokholm. Tamo ga sačekuje
Norvežanin, Geir, koji mu pomaže da bolje razume šta mu se u novoj sredini
dešava i da se u njoj snađe. U međuvremenu se zaljubljuje u švedsku
spisateljicu Lindu Bustrem (Linda Boström, 1972), s kojom otpočinje zajednički
život i dobijaju decu. Pokušavajući da se uklopi u novo okruženje, živeći u
komplikovanom emotivnom odnosu, Karl Uve Knausgor pokušava da, pišući, pobedi
intimni osećaj praznine i nedovoljnosti.
Uz to, uz esejističku artikulaciju
podsvesnog, teče i jedna imagološka priča o Norvežaninu u susretu sa švedskim
načinom života, ispunjena, u osnovi, opštim mestima. Iako je reč o srodnim
kulturama, život u Švedskoj se glavnom junaku često čini neobičan i neprirodan
jednako koliko je Šveđanima i on sam ponekad neshvatljiv. Tako će ga u jednom
trenutku, zbog načina na koji komentariše carski rez, Lindin švedski prijatelj,
aludirajući na njegov konzervativizam, ironično nazivati Hamsunom, dok će Karl
Uve Knausgor, nostalgičan spram Norveške, u koju ipak ne želi da se vrati,
Stokholm opisati rečima: „To je fin grad. Ali hladan kao led. Možeš u njemu
provesti čitav život, a da ne stupiš ni sa kim u prisan kontakt. Sve je u njemu
organizovano na način da sa drugima ne dođeš u dodir” ili „Nikada nisam živeo u
mestu na kojem je adresa stanovanja toliko bitna kao što je to slučaj u
Stokholmu. Na neki način, ona je esencija svega ostalog. Ukoliko živite van
centra zbivanja, zapravo ste isključeni. Pitanje u vezi sa tim gde živite, na
način na koji se pojavljuje u Stokholmu nikada se ne postavlja u Bergenu”.
Iako je švedski politički model za mnoge i
dalje dokaz kapitalizma s ljudskim licem,
a zvanični statistički podaci govore da je Švedska multikulturalno društvo u
kojem skoro petina stanovništva vodi poreklo iz drugih zemalja, diferencijacija
se uočava u svim segmentima, od religijskog do gastronomskog. Zato se postavlja
pitanje u kojoj bi meri priča o švedskoj kulturi trebalo da uključi i tzv.
kulturu imigranata, pripadnike različitog etničkog i kulturološkog identiteta,
paradokse i kompleksnost kojim oni modifikuju tradicionalni švedski
kulturološki model i koliko se savremeno švedsko društvo i dalje može posmatrati kao konzistentna sredina u
kojoj većina deli iste stavove u vezi sa osnovnim načelima funkcionisanja u zajednici?
Iz toga se, dalje, nameće i: Šta je to
esencijalno lično i individualno pod naslagama porodičnog, kulturološkog i
nacionalnog, i da li je priča o švedskoj kulturi i njenim ljudima svedočanstvo
o tradicionalno orijentisanim starosedeocima koji slede duhovnost svojih
predaka ili je to priča o imigrantima koji najverovatnije nikada neće pročitati
knjigu nekog švedskog pisca i koje neće zainteresovati švedska istorija niti
kultura?
Ne,
neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već
sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči. I jeste
Šveđanin. Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde običaji.
Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenović.
Jedva se naučio da izgovori celo svoje ime. Učim ga da govori srpski. I, da
vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Već četiri puta sam ga slao, zajedno
sa njegovom majkom, burazeru Vladi u Beograd, pripoveda švedski imigrant,
Ljuba Sretenović, protagonista romana Dragoslava Mihailovića (1930) Kad su cvetale tikve (1968).
Priču o nekadašnjem dušanovačkom šampionu u
boksu, (anti) junaku beogradske periferije, Mihajlović smešta u okvir koji se
odvija u Švedskoj – i koji predstavlja svojevrsnu imagološku sliku ove nordijske
zemlje, koja se, u velikoj meri, na sličan način uz čitav niz klišea (plavokose
i plavooke Šveđanke, specifična vrsta naivnosti spram srpske „superiornosti”),
i danas konstruiše u svesti mnogobrojnih emigranata sa Balkana. Tako, Ljuba
Sretenović, bivši junak Dušanovca nastavlja: Ovi blesavi Šveđani misle da je Jugoslavija čitavo jedno more. Ne bi
mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja
kad pođem, oni kažu: „On je otišao na svoje more. On ne može bez svog mora”.
Čude se imigranti Šveđanima, koji se, kako
je to Aleksandar Genis primetio, odlično
uklapaju u bele noći i koji su tako plavi da se slivaju sa severnim nebom,
što su detinjasto ushićeni Svetom Lucijom i što veruju u magiju početka leta
(Midsommar). Što jedu usoljene haringe i ukiseljenog lososa i jegulje. I čine
im se, u tom neshvatanju tuđih običaja, naivnim i nerazumnim. Zato kada
Mihajlovićevog protagonistu ophrva nostalgija, kada ga uhvati njegovo „ludilo”
i kad se smrači, on sedne u kola i pobegne s posla, na šta njegovi iz sindikata
kažu: On ima pravo da vidi svoju
domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi to zemlja ako našem
najboljem radniku ne možemo da dozvolimo da vidi svoje more?…
Takva reakcija izaziva Ljubin komentar: Oni misle da smo svi mi prosto udareni, keve
mi. I kad prođu ovuda i kad čuju kako urličemo naše pesme, i ovakve suze
valjamo, oni misle – nismo čitavi. Leba mi, veze nemaju. Ali ovako rezonuju,
ako si ti lud, slobodno i to možeš da budeš, i imaš pravo na to, samo nemoj da
napraviš neki izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali
kad njemu to dođe, on predoseti, pa sedne u kola, i ode u tu njegovu ludu
Jugoslaviju. Je li napravio neki prekršaj? Nije. Je li učinio nešto drugo?
Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije i bolje što je otišao?
Predstave o „Drugom” u Mihajlovićevoj prozi, napisanoj pre skoro pola veka,
zahvaljujući kompleksu manipulativnih
stereotipa i klišea na kojima se slika
Švedske (i Skandinavije uopšte) u našoj kulturi održava, posebno među onima
koji su u Švedsku emigrirali, svojim refleksivno-anegdotskim epizodama, svedoči
o praksi vezivanja za nacionalne
identitete; o odnosima moći i
inferiornosti i njihovim emotivnim interpretacijama.
Fotografije: Ljiljana Maletin, ciklus Go:teborg,
2014.
Odlomak iz
teksta Nostalgija za Severom#slika
Švedske u srpskoj kulturi, koji je nastao kao rezultat autorkinog
rezidencijalnog boravka u Švedskoj, u projektu umetničkog centra Konstepidemin, Göteborg, 2014. godine.
Izdavač: www.firstedition.in.rs.